Prašnjavi putevi i čisto nebo

Kada sam pre nekoliko godina napustila Srbiju, imala sam savršeno skrojen plan – idem u Dubai da radim kao stjuardesa, uštedim pare, vratim se voljenom Beogradu, kupim stan i u njemu živim srećno do kraja života. Izgleda da taj moj plan i nije bio  baš tako savršen, jer se negde na polovini puta zakomplikovao. Umesto da letim, udala sam se. Umesto da uštedim pare za stan, uštedela sam tek za jedno zimovanje. Umesto da se iz Dubaija vratim u Beograd, preselila sam se kod supruga u Berlin. Mislila sam da mi neće biti teško da se naviknem na novi grad i novi život. Sada, dve godine od kada sam se doselila ovde, ja se i dalje – navikavam. Na ljude, na novostečene prijatelje, na jezik. Nemački sam brzo naučila, ali kako progovorim, tako me pitaju odakle sam. Odaje me akcenat. Kažem, iz Srbije. Tu već nastaje tišina. Mislim da nismo baš najomiljenija nacija u  u višekulturalnom Berlinu.
”Ne obraćaj pažnju, neki ljudi su ograničeni i puni predrasuda”, kaže moj suprug, inače Holanđanin, koji obožava Srbiju i sve što dolazi iz Srbije, naročito pršutu sa Zlatibora i gibanicu. Mada mu ni ”duvan čvarci” nisu strani. Sreća pa u drugom kraju grada, gazda Mića drži dućan u kojem se mogu kupiti svi srpski proizvodi, tako da nam suvog mesa i čvaraka nikada ne manjka u kući. Naravno, tu je i flaša rakije, koju više koristimo kao dezinfekciono sredstvo, nego kao piće. Nekada ponudimo po čašicu prijateljima koji nam dolaze u posetu, ali se svi oni posle prvog gutljaja zaustavljaju. ”Pa ovo je otrov, kako vi Srbi možete ovo da pijete”, komentariše naš drug Amerikanac, a ja se setim mog teče, koji popije flašu rakije ”kao od šale”.
Koliko je lako naći srpske proizvode ovde, toliko je teško naći prijatelje među Srbima. Nemam nijednog. U Dubaiju postoji zajednica naših ljudi, svi se pomažemo međusobno, organizujemo druženja i veselja, ali ovde u Berlinu je drugačije. Već godinu dana pokušavam da dogovorim viđanje sa drugom iz detinjstva, koji živi ovde dugo, ali mi ne polazi za rukom. Radi, nema vremena. Razumem, naravno, ali budem nostalgična za onim kafama koje se dogovore za pet minuta sa drugaricama u Beogradu. I koje se ispijaju satima. Nedavno sam se našla sa drugaricom Nemicom na kafi (koja je dogovorena dve nedelje pre) da bi mi i pre nego što smo sele za sto, saopštila da ima samo sat za mene, jer mora da ”trči” nazad u atelje. Umetnica. Kao i svaki peti žitelj ovog grada. Zato i ne treba da čudi velika nezaposlenost u Berlinu, svi ti umetnici su ”sami svoji šefovi”, koji žive od prodatih dela, a često se događa da po nekoliko meseci ne prodaju ništa. U tom slučaju, kada prodaja ne ide, umetnik uzima platno i boje i smešta se tačno ispred Brandenburške kapije. I dok on ispred glavnog obeležja Berlina stvara novo umetničko delo, svaki slučajni prolaznik može da ga počasti kojim centom i novčić ubaci u malu kutiju, koja spremljeno stoji na betonu, tik uz slikara. Zaradi lepu svotu novca. I ja im često udelim neki sitniš koji nađem u džepu. Ne zato što sam oduševljena njihovim radovima, jer mnogo puta zapravo i ne razaznajem šta to delo predstavlja, već zato što me uvek podsete na jednu baku, koja je godina prosila u Knez Mihailovoj ulici. Ne znam da li je i dalje tamo. Mnogo toga se promenilo. Svaki put kada dolazim u Srbiju, sve je nekako drugačije, sve se menja. I to me boli, što nisam tu da budem svedok svih tih promena, da i ja učestvujem, da i ja budem deo toga.
”Ovde je godinama sve isto, ništa se ne menja, ali ti si se promenila”, tvrdi moja mama. Možda je u pravu. Promenili su me Dubai i Berlin. Dubai me je naučio da poštujem ljude svih boja i religija, pa i danas imam prijatelje iz svih krajeva sveta, različitih veroispovesti. Berlin me je naučio da čvrsto stojim na zemlji i ne pridajem pažnju materijalnim stvarima. A čemu me je naučila moja Srbija? Najvažnijem – da budem čovek. I na tome joj beskrajno hvala.