Jeftin mango i zimbabveanski “Guči”

Kada se samo setim, u Osnovnoj školi, često smo se šalili na račun Zimbabvea. Ta FullSizeRenderdržava nam je nekako bila daleka, tajnovita i potpuno nestvarna.

Ali eto, igrom sudbine, posetila sam taj Zimbabve i uverila se – da, ta zemlja stvarno postoji!

Kako nije bilo mnogo toga da se vidi u glavnom gradu Harareu, koji je nesređen i razbacanih ulica, otisnula sam se sa petoro kolega u safari avanturu. Englez, Kineskinja, Argentinka, Poljakinja, Rumunka i ja -Srpkinja. Oko tri sata vožnje bilo nam je potrebno da stignemo u najbliži nacionalni park.
Ispred ulaza u park, malena kuća. Iz nje, posle trećeg sviranja našeg vozača, bezvoljno izlazi mlađi momak, za kojeg se ispostavilo da je i čuvar i prodavac ulaznica. U toku dana. A noću organizuje žurke u nekom klubu, u kojem je i obezbeđenje. Nastavio bi on da priča šta sve radi u životu, ali smo mi ipak bili više zainteresovani za safari.
– Koliko vas je? Šestoro? Svako po 11 dolara – kaže on.
– 11 dolara? Zašto 11? – pita Englez.
– Pa toliko košta ulaz – odgovara čuvar vrta i prodavac karata.
– Ali na tabli piše da je 10 dolara jednodnevna karta – pokazuje rukom Englez na tablu, na kojoj je ispisan cenovnik.
– Aaa to…da, da…pa onda je 10 dolara ulaznica – kaže čuvar, češkajući se po glavi.
Dok smo vadili novac iz novčanika, nije nam bilo jasno da li je prodavac pokušao da izvuče koji dolar više od nas ili stvarno nije znao koliko košta ulaznica. Mogla sam da se kladim da je reč o ovom drugom. Delovao je potpuno nezainteresovano za sve što se događalo oko njega i čini se, mrzovoljno, što smo mi, baš u tom trenutku, poželeli da uđemo u park. Mogli smo dođemo sutradan, prekosutra, neki drugi dan ili još bolje nikad, kako bi on mogao bez problema da uživa u dremci.

Bilo kako bilo, već sledećeg trenutka izašli smo iz džipa, jureći zebre. Plašljive, brze i nemoguće za slikanje. I dok sam pokušavala da telefonom napravim ”selfi” sa svojom omiljenom životinjom, ona kao da je to primetila i brže-bolje pobegla. Uspela sam da uhvatim samo polovinu zebre. Tačnije njenu pozadinu i moj široki osmeh. Ni ”selfi” sa žirafom nije bio uspešan, dok ”selfi” sa lavovima nisam ni pokušavala da napravim. Tačnije, kroz deo parka, u kojem žive ”kraljevi životinja”, vozili smo polako, ne zaustavljajući auto. Dok u jednom trenutku džip nije potpuno stao. Vozač je pokušavao da ga upali.
– Neće da upali – požalio se.
– Kako to mislite neće da upali? – gotovo uglas smo pitali nas šestoro.
– Ma kombi…neće da upali…često mi se to događa, nije ovo prvi put, tako da ne brinite ništa, ima rešenja – objašnjava vozač.
– A koje je rešenje? – radoznalo će Kineskinja.
– Pa da me neko malo pogura – odgovara.
– Da Vas pogura? – opet će Kineskinja.
– Ne mene, već džip. Dvoje od vas neka izađe da pogura auto i za sekund ćemo da ga upalimo – nastavlja vozač.
Nas šestoro smo se pogledali između sebe, a onda nas pet devojaka u jedinog muškarca – Engleza.
– Što gledate u mene? – on će.
– Pa ti si jedino muško ovde, možda bi mogao…
– Da poguram? Ma nema šanse!Ne, ne, ne! Pogledajte ove krvoločne lavice koje se motaju ovuda. Samo li me nanjuše, biće svašta. Ja ne guram! – odrično će Englez.
Dok vozač, po ko zna koji put pokušava da upali, mi nastavljamo da gledamo dalje jedni u druge. Ovoga puta, pogledi su uprti u ”pozamašnu” Poljakinju.
– Ma vi se šalite!? Ja ne izlazim iz auta, pa tačno da znam da me Bred Pit čeka ispred.

Kineskinja je sitnije građe, nema šanse da bi ona mogla da pogura auto. Argentinka se setila da je pre nekoliko dana u teretani istegla mišiće, pa ne bi baš bilo pametno da sada gura auto, a i ne bismo imali koristi od toga, jer, kako je objasnila, nije jaka u rukama.
Jedino Rumunka i ja nismo imale nikakav izgovor. Nije mi bilo svejedno. Pogledala sam kroz prozor, okruženi smo lavovima i lavicama, čak mi se učinilo da su sve bliže.
I dok smo i Rumunka i ja skupljale hrabrost, a ostali sažaljivo gledali u nas, začuli smo prigušeni smeh. Vozač!
– Bezbroj puta sam… koristio istu šalu… i svi uvek nasednu! – od silnog smejanja jedva je izgovorio rečenicu.
Nisam se nasmejala. Ni Rumunka. Ostali su imali neki kiseli osmeh na licima.
– Nadam se da mi ne zamerate, moramo malo da se šalimo – nastavlja vozač i briše suze koje su mu potekle od smejanja.
Pali auto i krećemo dalje. Mi očigledno šalu nismo najbolje razumeli, jer je u kolima zavladao muk. A onda Englez počinje da se pravda kako bi on zapravo na kraju i pogurao auto, zaboga, pa ne bi dozvolio da mi devojke, guramo džip. Kako da ne! Zamalo da mu poverujemo.
Kao što je i Argentinka zamalo poverovala prodavcu naočara, kojeg smo sreli usput, po povratku sa safarija. Pokušavao je da joj proda ”Guči” naočare za 50 dolara. Kaže, original su, iz Zimbabvea.
IMG_0329– Ovo je izgleda stvarno original. Samo 50 dolara!? Uzela bih dva para – oduševljena je bila Argentinka, dok se prodavac zadovoljno smeškao.
– Ali nisu original – odgovarala sam je od kupovine.
– Kako znaš? – upitala je.
– Zato što u nazivu ”Guči” ima više od jednog ”c” (Gucci) – lukavo sam primetila, da bi me prodavac zatim popreko pogledao.

Bez lažnog ”Gučija”, vratili smo se nazad u Harare. Ali smo zato našli ukusan mango. Original, a jeftin. Deset komada za dolar. Te noći sam pojela toliko manga, da me je celog sledećeg dana boleo stomak. Možda je to i razlog zašto me čak i danas hvata mučnina na pomen manga.


Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s