Prašnjavi putevi i čisto nebo

Ne po kengurima, koalama ili emuima. Australiju pamtim po – momcima. Visoki, mišićavi, plavih uvojaka i još plavljih očiju. Uh! I sada me neki žmarci podilaze kada ih se setim….Mada, kada bolje razmislim, da se vratim ja na kengure i koale, bezbednije je. Plavooke momke, ostaviću za neki drugi put.
Pre nego što sam kročila na zemlju, poznatu pod izrazom “down under”, jer se na mapi sveta nalazi “ispod” većine država, koale sam viđala samo u crtanim filmovima. I uvek su mi bile zanimljive. Zamišljala sam da su male, slatke, umiljate.
Poput plišanih medvedića, koje biste stalno “gnjavili”. Zato sam i bila tako ushićena, kada sam prvi put došla u Australiju.

Dogovorila sam sa koleginicom posetu Rezervatu koala, koji se nalazi nedaleko od Brizbena. Osim koala, ovaj rezervat je dom i kengurima i emuima, odnosno australijskim nojevima.
Na ulazu u park sačekao nas je vodič, jedan od onih visokih i plavokosih, i objasnio nam pravila ponašanja.
– Nemojte životinjama da dajete čips, niti pomfrit ili burger. Čokolade su strogo zabranjene, kao i kolači… – recitovao je vodič, čini se, napamet naučen tekst, koji je, ko zna koliko puta pre toga, izgovorio.
– Pobogu, pa za koga nas smatrate!? Kao da nikada do sada nismo bile u zoološkom vrtu! – uvređeno će moja koleginica.
Vodič ju je pogledao, skupio usne i izdigao obrve.
– Gospođice, ovo nije zoološki vrt! Ovo je poseban rezervat, jedini ove vrste, tako da, molim vas, saslušajte, pa ako vam nešto nije jasno, pitajte – ljubazno odgovara vodič i nastavlja dalje da objašnjava šta je sve zabranjeno.
Nije mi bilo jasno zašto je toliko detaljisao, zar nije bilo jednostavnije da kaže “Zabranjeno je davati životinjama bilo kakvu hranu”?.
– Gospođice, ne znate kakve smo slučajeve ovde imali. Skoro je jedan posetilac, kengura nahranio “hepi milom” iz “Mekdonaldsa”, sa sve koka-kolom. Kada sam ga upitao zašto je to uradio, on se obrušio na mene: “Niste rekli da je “hepi mil” zabranjen”. Verujte da mi je lakše da navodim imena svih namirnica, nego da posle raspravljam sa gostima – pojasnio je.
– Bože! Stvarno ima svakakvih ljudi – prokomentarisala sam i upitala gde su koale.
Prstom je pokazao na eukaliptus. Pri samom vrhu drveta, zaklonjene gustim lišćem, izvirivale su koale.
– Da li bi želela da držiš jednu? – upitao me je.
– Stvarno? Mogu li? Naravno da želim! – uzbuđeno sam odgovorila.
Vodič je prišao drvetu i uzeo jednu koalu u naručje, pruživši je meni.
– Pa…velika je! – komentarisala sam plašljivo.
– Kako to misliš velika? Ovo je normalna veličina koale, oko 80 centimetara.
– Ali u crtanim filmovima su tako male i slatke – bila sam razočarana.
Vodič se nasmejao i prineo mi koalu.
Nisam baš uživala. Bila je teška i zdepasta. Nimalo umiljata.
– Ptičica! – rekao je vodič, slikajući nas, a na reč “ptičica” koala se okrenula ka foto-aparatu, poput filmske zvezde.
Posle fotografisanja, vratio je koalu na drvo. Nastavila je svoju popodnevnu dremku, žvaćući lišće eukaliptusa.
– One su takve. Po ceo dan spavaju, spore su i lenje – objašnjavao mi je i potpuno razbio moju oduševljenost ovim životinjama.
Kada smo završili posetu i krenuli ka izlazu, pored nas je proskakutao kengur i zaustavio se ispred moje koleginice. Hteo je da ga ona mazi.
– Jao, šećeru! Kako si samo sladak, ma kao med si! – tepala mu je koleginica, pomazivši ga po glavi.
Iz torbe je izvadila kesicu karamela, otvorila je jednu i pružila mu.
– Nemoj to da radiš! Sećaš se da nam je vodič podvukao da je to strogo zabranjeno? – viknula sam.
– Ti si onda očigledno gluva! Nije ni pomenuo da su karamele zabranjene! A i od jedne, ne može ništa da mu bude – zaključila je moja koleginica , dok je kengur uživao u slatkišu.

Na izlazu, vodič nam je, poput pravog domaćina, zahvaljivao na poseti i pozvao da dođemo opet.
– Hej, znaš onaj spisak zabranjenih namirnica? – prošaputala sam, dok se koleginica udaljavala od nas.
– Da. Pa?
– Dodaj i karamele.