Prašnjavi putevi i čisto nebo

Gotovo da je nemoguće vratiti se kući sa letovanja, bez ijednog suvenira. Makar priveska za ključeve ili magneta za frižider. Tu se nađe i poneka šolja, na kojoj je ispisano ime grada u kojem ste proveli odmor, kako bi vas svakoga jutra, dok iz nje pijete kafu, preplavile uspomene sa nezaboravnog odmora.

Protivnik sam suvenira, osim što sestri iz svakog mesta koje posetim, moram da kupim magnet za frižider, jer je to tradicija. Njena, ne moja, ali ja ipak moram da je poštujem.
I koliko god da se opirem suvenirima, nisam mogla da odolim peruanskim. Jastučnicama. Šarenolikim.
– Tačno nam samo ovo nedostaje u stanu! – povikah radosno, ugledavši bezbroj šarenih jastuka poređanih na jednoj pijačnoj tezgi u Kusku.
– Alpaka? – zbunjeno će moj suprug, pokazujući na južnoameričku životinju, pored tezge.
– Ma, kakva alpaka! Jastuci! Raznobojni! Vidi kako su lepi! ‘Ajde da kupimo nekoliko jastučnica, da razveselimo malo naš kauč, koji je tako sumoran – predložila sam mu.
– Meni kauč uopšte nije sumoran! Naprotiv! Baš je udoban i lep – odgovara on.
– Ma, ne mislim na to…ok, udoban jeste, ali je boja kauča nekako tužna i ružna. Treba mu malo veselosti.
– A ovi jastuci će da ga razvesele? – pita moj suprug.
– Naravno! – uzvikujem i počinjem da biram jednu po jednu.
Izbor je ogroman i ne mogu da izaberem. Pitam supruga za pomoć, ali njegova pažnja usmerena je na alpaku, koju mazi i tepa joj. Prilazi mi prodavačica. Malena Peruanka, crne, duge kose i tamnog tena. Stoji pored mene, ali sve vreme gleda u mog supruga. Ne razume engleski, pa je pitam na španskom koliko su jastučnice.
– To je ručni rad moje bake, vidite kako su lepo izvezene u raznim bojama. Koštaju 200 sola – objašnjava devojka.
Ne mogu da izračunam koliko je to dolara, pa pitam supruga, koji se i dalje igra sa alpakom, samo što je ovoga puta čučnuo pored nje. Dobacuje da je to oko 60 dolara.
– Toliko koštaju jastučnice. Hoćemo da kupimo četiri? – pitam ga.
– Četiri jastučnice za 60 dolara? To je mnogo, pitaj je da ti da neki popust.
Nakašljala sam se i objasnila da je zapravo jedna 60 dolara. Više nije alpaka bila centar njegove pažnje, sada se usmerio potpuno na mene.
– Molim? Ti si luda! Da daš 240 dolara za četiri jastučnice!? Nema šanse, za te pare možemo da kupimo koliko hoćeš jastuka u “Ikei” – ljutito će moj suprug.
– Ali neću te iz “Ikee”! Ovo je ručni rad, baka ove prodavačice ih je izvezla, to je unikat – pojašnjavam.
– E, pa ako hoćeš unikat, pitaćemo tvoju baba Ginu da ti izveze jastučnice, a ne neku Peruanku, koja hoće da nas odere! I zašto me ovako gleda ova devojka? – primetio je, kao i ja, da prodavačica ne skida pogled sa njega.
Posle kratkog ćutanja, upita me ona da li mi je to muž ili dečko. Kažem, muž.
– On je baš lep! Visok i ima prelepe plave oči. I ja bih volela da imam ovakvog muža – opčinjena je mojim suprugom malena Peruanka.
Nasmejem se i nastavljam da gledam po tezgi, a Peruanka nastavlja da gleda u mog supruga. Smeška mu se. Namiguje mu. Prinosi mu plavi šal i pokušava da mu stavi oko vrata, ali joj ne uspeva. Ili je ona preniska ili moj suprug previsok.
– Šta radi ovo? Zašto skakuće i stavlja mi šal oko vrata? – zbunjen je moj suprug.
Upitam je zašto, a ona odgovara da je to njen poklon mom suprugu, jer je šal isto plav kao i njegove oči.
– Neću nikakav poklon od nje! Ona mene uznemirava! Ona mene maltretira. Ma, skloni se! – govori joj on, ali Peruanka ne razume ni reč engleskog.
Oslobodila se i sada mu već dodiruje ruku. Moj suprug sakriva ruku iza leđa. Pa mu šalje poljubac. Moj suprug viče da treba da krenemo. Ali ja neću da idem bez jastučnica.

– Tvoj muž ima tako lepu kosu, kao alpaka. Tako je nežna i mekana, po ceo dan bih je mazila – poskakuje Peruanka, pokušavajući da pomazi mog supruga po glavi.
Na to njeno poređenje sam počela da se smejem i prevodim suprugu da ima kosu poput alpake. On se ne smeje. Tačnije, namrgođen je. Vidim da je đavo odneo šalu, uhvatim ga za ruku i odlazimo od Peruanke.
– Hej, navratite opet, moja tezga je 247, a ukoliko nisam tu, samo tražite Huanitu, svi me znaju. “Juanita, la mas bonita” – dobacuje nam malena Peruanka.
Mom suprugu čak ni to nije bilo smešno.
– Ona me je tamo maltretirala, seksualno uznemiravala, a ti si ćutala! – i dalje je ljut.
– O, Bože! Nije te seksualno uznemiravala, ona je samo bila oduševljena tvojim izgledom. Peruanci su tamnoputi i niski i naravno, kada vidi visokog plavušana, da će da poludi – tešila sam supruga.
– I rekla mi je da imam kosu kao alpaka! Zamisli ti nju! Ja imam kosu kao alpaka! Čekaj! –  pri izlazu smo naišli na istu alpaku, sa kojom se moj suprug do malopre igrao, pa je prislonio svoju glavu pored njene.
– ’Ajde uporedi! Da li sam isti kao alpaka? – upitao me je.
Ozbiljno sam shvatila svoj zadatak, pa sam detaljno analizirala i svog supruga i alpaku.
– I? – ponovo pita.
– Pa…ima malo sličnosti… – odgovaram.

Lepa Huanita je u pravu, moj suprug zaista ima frizuru poput alpake.