Žablji specijaliteti u gradu ”Žu-žu”

I sada da me pitate kako se pravilno izgovara ime kineskog grada Guangzhou, ne bih znala. Guanzu, Guangzou, Guangžu…ja sam ga uvek oslovljavala kao ”žu-žu”, jer me ime ovog grada podseća na ukusno pecivo, koje sam nekada kupovala u staroj pekari na Kalenić pijaci.

Bilo kako bilo, pozvala sam u pomoć ”Gugl”, koji kaže da je pravilan izgovor ove metropole na severoistoku Kine – Gvangžu. Dakle, Gvangžu ili ”žu-žu”, kako god vam volja, ne bi sigurno bio moj izbor destinacije za odmor, ali sam nekoliko puta tamo boravila poslom, sa kolegama.
Gvangžu je tipičan azijski, višemilionski grad. Ponos grada je Kanton kula, visoka 600 metara, jedna od najviših u svetu. ”Kula k’o kula”, mislila sam u sebi, jer nisam bila preterano oduševljena, što se nije moglo reći za moju koleginicu Milicu, koja je slikala svaki ugao zgrade uz povike oduševljenja. Posle nekih sat i po njenog ”škljocanja” i mog dosađivanja, predložila sam da odemo nešto da jedemo.
– Može! I ja sam gladna. Baš sam zapazila jedan ”Mekdonalds” na putu do kule, pa možemo tamo da svratimo – objasnila je Milica.
– Molim? Nećemo sigurno da jedemo u ”Mekdonaldsu”. Ti ako hoćeš slobodno, ali ja ne. Pre bih pojela ovo suvo lišće, nego njihov hamburger – kategorično sam odbila, pokazivajući rukom na opalo lišće po ulici.
Milica me je čudno gledala, ali nemajući kud, slegla je ramenima i pratila me. Naišli smo na neki tradicionalni kineski restoran. Pitam konobara da li imaju slobodan sto za dve osobe. Smeška mi se, ali ne razume engleski. Zatim pokazujem na nas dve i prstima upirem u stolove.
– Aaaaa! – njegov poklik je bio znak da je razumeo.
Umesto stolica, sedamo na mekane jastuke, a konobar nam prinosi po šolju čaja u znak dobrodošlice. Otvaramo jelovnike i zbunjeno pogledamo jedna u drugu. Imena svih jela su ispisana na kineskom. Od engleskog menija ni traga, ni glasa.
– Jaoj, šta ćemo sad? – Milica se najviše plašila da ne pojede nekog psa ili majmuna, jer je čula da je jedan od kineskih specijaliteta – mozak majmuna.
– Nećemo da paničimo, naručićemo nešto lepo, prema slikama. Evo na primer vidi ovu sliku, divna salatica sa piletinom, super. Evo, evo, vidi ovu ribu, sigurno je ukusna. I možemo neki pirinač uz to, šta kažeš? – pitala sam.
Klimnula je glavom.
Dok smo naručivale hranu, za sto pored našeg, konobar je doneo ogroman poslužavnik, na kojem je bila kornjača. Sa sve oklopom. Kuvana.
Milica je već počela da kuka nad našom sudbinom, jer ko zna šta li ćemo mi dobiti. Tešila sam je da će sve biti super, iako sam i sama sumnjala u to.
Doneli su nam pileću salatu, sirovu začinjenu ribu i pirinač sa povrćem. Nije izgledalo loše, a ukus je bio čudnjikav.

– Ju! Čini mi se da je ovde bilo neko oko ili nešto tako! – zavapila je Milica usred jela, posmatrajući parče ”piletine”, kao kroz mikroskop.
I ja sam shvatila da nije reč o piletini, pa smo odlučile da pitamo konobara. Kako moj kineski počinje jednim ”Njihao”, a time se i završava, a konobarov engleski nije čak ni na nivou ”Helou”, morala sam da pribegnem univerzalnom jeziku svih naroda i narodnosti – govoru tela.
– Ok, ok, da li je ovo piletina? – pričala sam na engleskom, ali imitirala zvuk i pokrete kokoške.
Konobar se zacenio od smejanja, ali je odmahnuo glavom.
– Znači nije pile? Da nije možda riba? – otvarala sam i zatvarala usta poput ribe i imitirala plivanje.
Konobar se još više smejao, ali je odmahnuo glavom.
– Uh, znači nije ni riba! Sad me je već strah…Da nije, ne daj Bože, zmija? – crtala sam pokrete zmije po stolu, uz jedno dugo ”sss”.
Konobar se uhvatio za stomak od smejanja, ali je odmahnuo glavom.
– Dobro je, sad mi je lakše, samo da nije neki gmizavac. A da nije slučajno pas? – tu sam već počela da zavijam ”av, av” i privukla pažnju svih gostiju, koji su pravili društvo konobaru u ismejavanju mojih napora, da otkrijem šta smo zapravo pojele.
Posle nekoliko sekundi, kada je konobar došao do daha i obrisao suze od smejanja, odlučio je da nam pomogne. Pokazao je na salatu sa ”piletinom” i uzviknuo ”Ga”.
– Ga? – ponovim.
– Ga! – ponovi i on.
Zahvalim mu, ali mi đavo nije davao mira, pa sam uslikala telefonom naziv jela na kineskom.
– Eto vidiš, sigurno je guska, one viču ”ga” – tešila sam svoju koleginicu, ali i sebe.
Kada smo se vratile nazad u hotel, pokazala sam recepcioneru, koji priča engleski, natpis i sliku ”pileće salate” .
– Jele smo ovo, ali ne znamo koja životinja je bila u toj salati. Je l’ možeš da nam pomogneš? – upitala sam.
– Da, da, znam, ja to obožavam! To je specijalitet u ovom području, ali ne mogu da se setim kako se ta životinja kaže na engleskom! Čekajte, sad ću da potražim na internetu…Aha, evo je! – ponosno je uzviknuo i okrenuo ekran računara ka nama.
Žaba! Ogromna, zelena, strašna žaba! Makar je tako izgledala u mojim očima.