Prašnjavi putevi i čisto nebo

Sunce se i dalje krilo iza peruanskih brda i planina, kada smo suprug i ja krenuli u avanturu. I to ne bilo kakvu, već “avanturu života”, kako sam je nazivala, a on prevrtao očima.

Umesto da se, kao i većina turista, prevezemo vozom, pa autobusom od Kuska do Maču Pikčua, nas dvoje smo odlučili da tu distancu prepešačimo! Petodnevno pešačenje, šta je to za nas, jer ipak smo mi pravi avanturisti, uvek spremni da se uhvate u koštac sa izazovima. Izgleda da je, ipak, ovaj izazov bio preveliki zalogaj za nas…
Ukrcavamo se u kombi, koji nas odvozi do početne tačke naše avanture – padine planine Salkantaj, dela peruanskih Anda.
U kombiju upoznajemo članove naše grupe sa kojima ćemo se družiti narednih nekoliko dana – šestoro Argentinaca, vodič Peruanac i njegovi pomoćnici. Svi, naravno, pričamo španskim jezikom, osim mog supruga, koji od španskog zna samo kako da naruči pivo u baru “Una cerveza, por favor”. Malo mu prevodim, pa me malo mrzi, pa se malo umorim i tako u krug. Sreća pa vodič priča engleski, tako da mom suprugu nije manjkalo razgovora.
Stižemo na padine Salkantaja. Izađemo iz kombija. Pogledamo zbunjeno jedno u drugo. Oko nas vrhovi Anda, obavijeni snegom.

– Je l’ smo poneli možda šal? – pita me.
– Hm…nismo – odgovaram.
– A rukavice? – nastavlja.
– Noup!
– Možda kapu? – uporan je.
– Mislim da ne.
– Pa šta smo onda poneli, zaboga!?
Nekoliko šortseva, majici kratkih rukava, ja čak i haljinicu i kupaći kostim. Mislim da nam u Andima to baš i neće trebati. Od toplije garderobe, imali smo samo ono što je bilo na nama – pantalone i jaknu.
– Pa ja sam mislila da će biti toplo, a i biće sigurno, ovo je samo prvi dan, hehe – pokušavala sam da se izvučem, ali on je samo prevrnuo očima.
Pogledam u šestoro Argentinaca, opremljeni od glave do pete. Zamolim ih, ako imaju višak rukavica ili kapa, da nam pozajme. Ljubazno nam ustupaju rukavice, džempere, kape.
Eto, snašli smo se. Pešačenje može da počne.

Penjemo se uzbrdo do vrha Salkantaja. Ja i nekako, moj suprug nikako. Zaostajemo za grupom, mučimo se, ostajemo na trenutke bez vazduha. Argentinac Horhe je primetio da nam baš i ne ide, pa nam je prišao i dao bocu kiseonika da koristimo. Pre nego što sam i stigla da mu zahvalim, moj suprug je uveliko udisao kiseonik. Zatim i ja. Pomoglo nam je, pa sada već pratimo grupu u korak.
Posle celodnevnog pešačenja od dvadesetak kilometara, stižemo na proplanak, gde ćemo da prenoćimo. Vodič i njegovi pomoćnici razapinju malene šatore, u kojima ćemo spavati. Kako smo suprug i ja bili premoreni, izbegli smo večeru i otišli odmah na spavanje. Samo smo izuli cipele i obučeni ušli u vreće za spavanje.
Oboje drhtimo. Napolju je -10 stepeni i nalazimo se na visini od 4.600 metara. Ne možemo da zaspimo. Ne možemo da se ugrejemo. Ne možemo ni da dišemo normalno. Na smenu udišemo kiseonik. On, pa ja, pa on, pa opet on, pa ja nekoliko puta zaredom, pa on i u međuvremenu, istrošimo punu bocu kiseonika. Na kraju se posvađamo oko toga ko ga je potrošio. U neko doba zaspimo, pa se probudimo, pa opet zaspimo, pa se probudimo i tako do jutra.
Vodič nas budi rano i nudi čaj od koke, koji će nam pomoći da lakše podnesemo visinu. Popijemo po šolju i nastavljamo pešačenje dalje, niz planinu, u pravcu Amazonskih šuma. Kako idemo niže, postaje toplije, a i nemamo problema sa disanjem. Ali imamo sa obilnim kišama, koje ne prestaju. Iako smo imali kišne kabanice, nisu nam mnogo pomogle. Posle pređenih dvadesetpet kilometara, zastali smo da prenoćimo na jednom proplanku. Gotovo da niko nije bio raspoložen za večeru, već su svi pohitali u svoje šatore, na spavanje. Ali ne moj suprug i ja. Tu noć proveli smo u glavnom šatoru, pored vatre, pokušavajući da osušimo cipele i pantalone.
Trećeg dana se ponavlja scenario, pešačenje prašumom u polusuvim cipelama. Posle nekoliko sati hoda, zaglavim se u blato. Ne mogu da se uzvučem nikako. Priđe suprug da mi pomogne, zaglavi se i on. I taman kada smo pomislili da ne može gore, vodič priđe da nam pomogne, povuče mog supruga za kabanicu i pocepa je. Ne samo što ju je pocepao, nego je i od siline koliko je povukao, izgubio ravnotežu i pao u blato. Da je drugačija situacija i lepše vreme, verovatno bih se smejala, ali sada sam bila previše umorna, previše pokisla, previše prljava da bih napravila i najmanji smešak. Stižemo do mesta na kojem ćemo prenoćiti.
Umesto da spavam, ja skidam blato sa cipela i pantalona, moj suprug traži u rancu nešto suvo da obuče. Naravno, imamo samo šortseve i majice. Što i nije bilo loše, jer četvrtog dana, kada smo izašli iz prašume, obasjaše nas sunčevi zraci. Nastavili smo da hodamo ka mestu Agvas Kaliјentes. Put je bio gotovo ravan, tako da nam je pešačenje lako palo. Ali ne i vrućina. Sreća, pa smo usput naišli na nekoliko vodopada, tako da smo se osvežili. U jednom trenutku čujem zujanje. Komarci! Ujedaju nas po celom telu, ne možemo da se odbranimo. Vodič nam pruža sprej protiv ujeda, isprskamo se, ali baš i ne pomaže. Kada smo uveče stigli u Agvas Kaliјentes, bili smo potpuno išarani od ujeda.
Tu noć, suprug i ja smo proveli u našem šatoru, češući jedno drugo.

Najzad, osvanulo je i poslednje jutro naše avanture! Radovala sam se poseti Maču Pikčuu, a moj suprug se radovao jer je to bio poslednji dan našeg mučenja.
Kako smo se približavali planini, pred nama se otvarao nestvarni grad drevnih Inka. U trenutku sam zaboravila na sve, i na hladnoću i na kiše i na vrućinu i na komarce. Sve je nestalo, ostalo je samo ovo svetsko čudo pred mojim očima i ja. Čak je i moj suprug nestao. Seo je na jednu od građevina i nastavio da se češe.