Tajna šangajske, kožne pijace

IMG_0605Znam za stočnu pijacu, buvlju pijacu, zelenu pijacu, ali da nisam otišla u Šangaj, ne bih znala da postoji i kožna pijaca. To je, zapravo, tržni centar, u kojem se mogu pazariti modni dodaci napravljeni od kože: torbe, cipele, kaiševi, novčanici. I to ne bilo kakvi dodaci, već potpisani svetskim imenima, kao što su “Luj Viton”, “Prada”, “Longšamp”, “Malberi”… Kopije, naravno. I to odlične kopije.

Verovatno nikada ne bih ni otišla na tu pijacu, da nije želja moje kume “Luj Vitonova” torba simboličnog naziva “neverfull”. Kako nisam imala para da joj poklonim original tašnu, odlučila sam da je počastim jednim “lažnjakom”.

Kada smo stigli u Šangaj, naše kolege su krenule u obilazak grada, a kolega Brazilac i ja u istraživanje kožne pijace.
Ulazimo u ogroman tržni centar, sastavljen od bezbroj radnji. Miris prave kože širio se unaokolo.
– O moj Bože! Samo pipni ovaj kaiš kako je fin…jao, kako je mekan! Jao, kako je prefinjen! Gotovo! Uzimam! – jaukao je moj kolega Brazilac, oduševljen kineskim proizvodima.
U prvoj prodavnici nisam našla torbu, ali zato je Brazilac kupio kaiš, koji je oduvek želeo. Ni u drugoj radnji nisam imala sreće, dok je Brazilac pazario dva novčanika, jedan za sebe, drugi za svoju majku. Sledeća prodavnica imala je samo cipele, za koje nisam bila zainteresovana, ali jeste Brazilac. Kupio je cipele dva broja veće.
– Nije za mene, ovo je poklon za mog dečka – objasnio mi je, kada sam ga upitala zašto kupuje veći broj obuće.
Nizale su se radnje, ali tašnu koju sam tražila, nisam našla nigde.
– Ženo, a šta ti uopšte tražiš, kada ne možeš nigde da nađeš? – pita me.
– Ma tražim neku “Luj Vitonovu” torbu za kumu, nešto “never ever”, “never always”…
– Misliš, “neverfull”? – ubacuje.
– E ta! Tačno! “Neverfull”! – potvrđujem.
– Bože, pa ti si onda ćorava! U gotovo svakom butiku sam video tu torbu. Je l’ znaš ti uopšte kako ona izgleda? – nastavlja Brazilac.
– Pa…ne baš…
– Pobogu! Sa kim ja idem u šoping!? Ti si potpuni antitalenat za modu! Ali, danas je tvoj srećan dan, jer sam ja sa tobom i pomoći ću ti – kaže on.
U narednoj radnji, pitao je prodavačicu za “neverfull” kolekciju. Malena Kineskinja mu pruža torbu, ali po Brazilčevom pogledu, vidim da nije zadovoljan.
– E ovo ti je potpuni lažnjak! – šapuće.
– Zar nisu ovde sve stvari lažnjaci? – zbunjena sam.
– Ma da, da, jesu. Ali ova je kralj lažnjaka. Vidiš, postava u original torbi je ili crvene ili bež boje, nikako zelene, kao ova. Razumeš? – opet šapuće.
Zahvaljujemo prodavačici i izlazimo iz radnje. Ona nas zaustavlja. Pita u čemu je problem, zašto ne pazarimo kod nje, kada ima baš finu robu.
– Ma kako finu, kada je ova torba loša kopija od kopije – odgovaram.
– Aha! Vidim da ste vi prefinjena dama, volite prave stvari, original, ali imam ja i takvu robu. Pođite za mnom. Ali nikome ni reči o ovome, to je tajna – zaključava vrata od prodavnice i otvara zid, na kojem su prikačene police, ispunjene tašnama.
Pogledam u Brazilca, pogleda i on u mene. Skamenjeni smo. Guram ga, da krene prvi.
– Ma zašto me guraš, ne idem! Nema šanse! Ko zna šta će da nam radi? Da nas skuva ili pojede ili…ma znaš kakvi su Kinezi, nisu izbirljivi kada je reč o hrani – plašljivo će on.
– Ma hajde, šta ti je. Odmah sam iza tebe, čuvam ti leđa. Ne brini ništa – tešim ga.
Kroz “otvoreni” zid, silazimo stepenicama u podrum. Ugledamo ogromne prostorije ispunjene torbama. Sve su lepo nasložene na policama i prekrivene tkaninom. Kineskinja pažljivo uzima jednu i pruža mi je.
– Je l’ ova? – pita, ali umesto mene, Brazilac odgovara potvrdno.
Uzima je u ruke, zagleda sa svih strana i klima glavom, što je bio znak da je torba poput originala.Attachment-1
– Koliko? – pitam prodavačicu.
Ona uzima digitron, ukucava nešto i daje ga meni. Pogledam u broj – 1300 juana. Oko 200 dolara.
– Molim? Ma ti se šališ sa mnom? Nema šanse! – odgovaram i ukucavam svoju ponudu u digitron, 150 juana.
Kineskinja pogleda, pa počne da se smeje. Ukucava novu cenu – 1150 juana.
Uzimam digitron i stavim opet svoju ponudu -150 juana.
Ona se i dalje smeje. Ovoga puta snizila je na 800 juana. Ja ostajem pri svojoj ceni – 150 juana. Kineskinja već počinje da se ljuti.
– Ti nisi dobra mušterija! Ne znaš da ceniš prave stvari. Upropašćuješ mi biznis ovde! – viče, a onda ukucava novu ponudu, 700 juana.
Ja izbrišem tu cifru i ukucam 150. Ona već besno udara po digitronu, nudi 500 juana.
– Ma daj šta ti je, prihvati 500, jer si je već razbesnela, poješće nas zbog tebe! – moli me Brazilac.
Ne prihvatam, držim se broja 150. Ona počne da kuka, priča nešto na kineskom i ukucava 350. Ja stavim 150. Onda ona ukuca 250. Ja se držim svoje ponude 150. Počinje da sikće. Pruža mi digitron. Pogledam broj – 200.
– Poslednja ponuda! Ti baš ne znaš da sarađuješ! I ne znaš da se cenkaš sa prodavcima! – ljutito odgovara.
Počnem da se smejem i odlučim da malo povisim cenu, ponudim 180 juana.
– Prodato! – uzviknula je kada je videla cifru.
Dok mi je pakovala torbu, kukala je kako posle mene može da zatvori svoj biznis, kako sam je uništila i kako sam lukava. I kako nimalo nisam prefinjena, jer da jesam, kupila bih odmah ovako lepu torbu, ne bih pitala za cenu! Kukala je i dok nas je ispraćala iz radnje. Na kraju nam je dobacila da nismo više dobrodošli i da se držimo podalje od njene prodavnice. Nismo ni mislili da se vraćamo opet. Misija je završena, torba kupljena za 180 juana. Tridesetak dolara.


Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s