Prašnjavi putevi i čisto nebo

Ne volim zmije. Nije da ih se plašim, ali ih ne volim. Kada sam jednom u Amazoniji hodala uzanim, šumskim putem, stalno sam se okretala oko sebe, zagledala žbunje, grane drveća, strepeći od napada neke skrivene anakonde.

– Vaša žena je pravi avanturista! Vidite kako ona uživa u prirodi, zaviruje ispod svakog žbuna, analizira grane drveća, zagleda biljke. Retko je videti da je neko toliko posvećen i opčinjen prirodom – komentarisao je vodič puta, mom suprugu.
– Nije ona opčinjena prirodom, već anakondama. Znate, ona se plaši se da će je zmija napasti, ujesti ili čak pojesti – prevrće očima moj suprug.
– Čudno! Ako ovako nastavi da zagleda svuda, sigurno će je i naći, bolje joj recite da prestane da traži nevolju – savetuje vodič, a od toga dana, moj suprug je krenuo u misiju “Kako da pobedimo strah od zmija”.
Tačnije, kako ja da pobedim taj strah, a on će mi pružiti podršku.

Sinula mu je brilijantna ideja, u toku našeg boravka u Kambodži.
– Setio sam se! Koji je najbolji način da pobediš taj strah? – upitao me je, dok sam se izležavala na udobnom kauču, u jednoj poslastičarnici u Siem Reapu.
– Da se suočim sa njim? – odgovorila sam, uživajući u jednom od najboljih sladoleda, koji sam jela u životu.
– Tako je! To ćemo i mi da uradimo! Još večeras! – odlučno će on.
– K…kako to misliš? Suočiću se sa zmijom? Večeras? – na trenutak sam zaboravila na sladoled i progutala knedlu.
– Ne, ne, nećeš se suočiti sa njom. Još bolje, poješćeš je! Upravo sam pročitao na internetu, da u jednom restoranu ovde u Siem Reapu, služe zmiju na roštilju. Tvoj strah prestaje večeras! – ponosno će moj suprug, dok sam ja menjala boje u licu.
Kako se bližila večera, tako je moj strah rastao. Ali sam hrabro u sebi ponavljala suprugove reči da “moja fobija prestaje još večeras”.
A i kambodžanski roštilj je nadaleko čuven, šteta je ne probati ga.

Konobarica nas je smestila za sto u bašti i prinela roštilj, na kojem sami treba da ispečemo sveže pristiglo meso. Nismo bili zainteresovani za “obično meso”, pa smo naručili porciju “egzotičnog”. Prvo smo probali meso krokodila. Posebnog je ukusa. Između ribe i ćuretine, samo malo žilavije. Zatim ajkulu, koja je slična piletini. Na red je došao kengur. Pojeli smo ga u slast, jer je poput sočnog bifteka. Nojevo meso je najsličnije govedini.
I za kraj – poslastica. Zmija! Posebno smo naručili porciju zmijskog mesa i čekamo konobaricu da nam donese.
– Da li si spremna? – pita me suprug.
Klimnem glavom, ali ne progovaram. Vidim konobaricu da prilazi, a ja nemam mira na stolici. Nekako se smanjujem. Crvenim. Obliva me znoj.
– Jako mi je žao, ali nemamo više meso zmije – tiho će konobarica.
Ne verujući šta sam čula, ponavljam njene reči, uspravljam se na stolici i odahnem.
– Dobro, nije nikakav problem. Baš smo imali jaku želju da ga probamo, ali preživećemo nekako i bez zmije – šaljivo odgovaram simpatičnoj Kambodžanki.
– Kako to nemate meso zmije? – upliće se moj suprug.
– Nemamo, gospodine. Ponestalo nam je, ali ako dođete sutra…
– Ne možemo sutra nikako! Mi večeras imamo misiju! Zaršavamo je ili večeras ili nikada! – odlučno će on.
– Ma dobro, pa ne moramo večeras da pobedimo moj strah, možemo i sutra, prekosutra, ima vremena – pokušavala sam da odložim našu “misiju”, ali mi nije polazilo za rukom, jer je moj suprug bio uporan.

Platili smo račun i krenuli ka glavnoj ulici u Siem Reapu – Pab ulici  (nazvanu prema brojnim pabovima koji je “krase” ).
– Kada nam se već nije dalo da pojedemo zmiju i odagnamo tvoj strah, smislio sam novo rešenje – uzeo me je za ruku i prišli smo tezgama, na kojima su izloženi suveniri.
Na jednoj od njih flaše alkoholnih pića domaće proizvodnje, poput naše rakije.
– Evo! Kupićemo jednu i nazdraviti zajedno – pokazuje na boce.
Nešto je u flaši, ali ne vidim dobro šta, jer je mrak. Približavam se i razmišljam, ako će kambodžanska rakija da ublaži moj strah od zmija, odmah ću da popijem litar. I dalje ne razaznajem, pa primaknem glavu još bliže…Kad ono… Ona! Ogromna, zla, spremna za napad! Zmija! Udaljim glavu, stresem se, zatvorim oči, okrenem se i počnem da trčim. I sve to u sekundi. Ma, čini se da je bilo i manje od sekunde. Moj suprug trči za mnom. Stigne me, uhvati i zagrli jako.
– Kako li su samo strpali onoliku zmiju unutra!? – pitam samu sebe.
– Ma nije to velika zmija, već mala, baš mala – odgovara on.
– Nije mala! Znam šta sam videla! Ogromna je! Dva metra sigurno! Ma i duža! Tri metra sigurno! I to još sklupčana u flaši! Bljak! – nisam mogla da se načudim zastrašujućem prizoru, koji sam upravo videla.

Kako bih došla sebi, zbog pretrpljenog straha, morala sam, to veče, da pojedem dve porcije omiljenog sladoleda. I polovinu suprugove. On nije bio baš raspoložen za sladoled. Previše je bio zabrinut za mene.

Strah od zmija nisam savladala. Ali i dalje imamo naše misije pobeđivanja tog straha. Ko zna, možda jednom i uspemo.