U ulozi kopilota na letu za Zanzibar

 

IMG_3616– Zanzibar? Šta ti je to, majke ti? – pitala me je drugarica, kada sam joj predložila da odmor provedemo na Zanzibaru.
– Ostrvo, pobogu! – odgovaram.
– Ma šta izmišljaš, bre! Gde ti je to ostrvo? – uporna je.
– U Indijskom okeanu, u blizini afričke obale. Tačnije, to ostrvo je deo Tanzanije! – kažem ponosno, jer ipak se isplatilo igranje “Zanimljiva geografija” na dosadnim časovima u gimnaziji.
– Jao bre Boki, gde nalaziš te destinacije, majke ti? Ko zna kakvo je to ostrvo, možda jedu i ljude tamo? Hajde da idemo na Sejšele ili Maldive, šta si zapela za taj…kako se, beše, zove?
– Zanzibar! Zove se Zanzibar! Svi idu na Sejšele i Maldive, gužva je tamo. A Zanzibar je neotkriveni biser Indijskog okeana – zaključujem, a onda otvaram svoj laptop, kako bih na internetu našla slike ovog raja i ubedila drugaricu, da ide sa mnom.
Listam jednu po jednu sliku. Beskrajne plaže “ukrašene” belim peskom, čista, tirkizna voda Indijskog okeana i nasmejani ljudi, glavni su simboli Zanzibara. Bilo mi je dovoljno pet minuta i moja drugarica je bila već “kupljena”.
– Zanzibare, stižemo! – odlučila je, očarana slikama ostrva.

Sledeći korak je bio kako stići do tamo? Lako smo došli do Dar es Salama, najvećeg grada Tanzanije, a odatle je trebalo da se do ostrva prevezemo ili brodom ili avionom. Kako brodovi u afričkim zemljama i nisu baš najsigurnije prevozno sredstvo, jer malo-malo pa neki potone, tako smo se mi odlučile za avion. Kupile smo karte lokalne avio-kompanije, a let bi trebalo da traje dvadesetak minuta.

Čekamo da se ukrcamo u avion. Tridesetak minuta kašnjenja. Najzad, priđe nam radnica te lokalne avio-kompanije i glasno kaže da ukrcavanje može da počne. Izlazimo svi ( tačnije devet putnika ) iz zgrade aerodroma i već smo na pisti. Ispred nas neki aviončić, liči na “cesnu”.
– Šta? Nije valjda da ćemo ovim da letimo? Ma nema šanse! – uzvikuje moja drugarica.
– Ma daj šta ti je! Ovaj avion je avantura! – nisam mogla da sakrijem svoje uzbuđenje.
– Ma kakva crna avantura! Ovo tandrkalo ne može ni da uzleti, a pitaj Boga kako će da sleti! Znate, u mojoj zemlji, ovakve aviončiće koriste samo za zaprašivanje komaraca – obratila se putniku, koji je stajao sa njene leve strane.
Putnik se nasmejao i rekao joj da ne treba da brine, jer je avion bezbedan.
– Bezbedan malo sutra! Ovo više liči na motokultivator nego na avion! – ne odustaje moja drugarica, ali nije imala gde, jer su se putnici ukrcavali, pa je morala i ona.
U kabini aviona nije bilo mesta za svih devet putnika, pa je neko od nas trebalo da sedne do pilota, na kopilotovo mesto, koje je bilo prazno. Taj neko sam bila, naravno, ja. Odmah sam naglas rekla da sam stjuardesa i da zaslužujem da sednem pored pilota, jer u slučaju neke nepredviđene situacije, mogu da pomognem. Pilot prevrne očima, pogleda u sve putnike – nekoliko Indijaca i Kineza, sredovečni bračni par iz Evrope, jedna baka iz Australije, moja drugarica i ja. Nije imao mnogo izbora, pa je mene postavio za “kopilota”, pod uslovom da ništa ne diram.
Zauzimam poziciju, vezujem pojas, stavljam slušalice na glavu i podešavam ih na ušima. Pilot me zbunjeno gleda i pita šta to radim.
– Pa da se čujem sa kontrolom leta. Za svaki slučaj.
– Kakav slučaj? Ništa ne govori i ništa ne diraj! – odbrusio mi je pilot.

Polećemo. Aviončić se trese sve vreme i zvuči kao traktor. Jedno dugme na mojoj strani kontrolne table počinje da svetluca.
– Da ga isključim? – pitam pilota.
– Šta da isključiš?
– Pa ovo dugme, ne prestaje da svetli!
– Ma ne diraj ništa! – uzvikuje i gleda me ljutito.

Volan na mom delu kontrolne table počinje da se okreće sam od sebe. Stavim ruke, kako bih zaustavila okretanje.
– Šta radiš to? – opet će pilot.
– Okreće se, pa da ga zaustavim – odgovaram logično.
– Ma ne diraj ništa, rekao sam ti već! Ostavi ga na miru. Neka se okreće! – vikne pilot, dok mu se znoj sliva sa čela.
Iz torbe uzimam vlažnu maramicu i pružam mu.
– Šta ti je to? – pita.
– Vlažna maramica, da se osvežite.
– Ne mogu sada! Ne uznemiravaj me, slećemo.
Čujem kako kontrola leta navodi pilota da se spušta niže, ali on ne prati.
– Niže! – dobacim mu ja.
– Molim? – zbunjen je.
– Spustite se niže, evo navode vas, morate da idete niže, ako mislite da sletite.
Pogleda me besno. Tačnije, više gleda u mene, nego ispred sebe. Shvatam1280px-Approaching_Zanzibar da sam ga iznervirala, pa okrećem glavu ka prozoru. Uživam u pogledu na Zanzibar. Prostrane šume i dugačke plaže, to je ono što mogu da razaznam sa ove visine. U daljini vidim tačkice u moru i zaključujem da su ribarski brodići.
Avion je, dok se spuštao, opet počeo da se trese. Slećemo, ali mi se čini da pilot ide ulevo. Deluje kao da će sleteti u travu pored piste. Ja ga navodim sve vreme i vičem “Desno! Još Desno! Skroz desno!”, poput iskusnog kopilota. Ne vredi, on i dalje ide ulevo, u travu
– Ma drži desno, čoveče! – povikala sam iz sveg glasa.
Najzad, uspeo je da sleti na pistu. Doduše, sleteo je na levu stranu piste, tik uz travnatu površinu, ali niko mu to nije zamerio. Važno je da smo bezbedno sleteli.
Skinula sam slušalice, pružila mu ruku i čestitala.
– Kada se vraćate vas dve nazad? – upitao me je, umesto da se rukuje sa mnom.
– Za sedam dana. Zašto?
– Da uzmem taj dan slobodno – odgovorio je.
Nikada više sa mnom u istom avionu, dodao je.


Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s