Prašnjavi putevi i čisto nebo

Prvu reč koju ćete čuti kada kročite na tlo Zanzibara, je “Džambo”. U prevodu sa svahili jezika to znači “Zdravo”. “Džambo” uzvikuju svi, od taksiste koji je upravo uneo vaše kofere u vozilo, recepcionera u hotelu, koji vam je poslužio koktel dobrodošlice, do slučajnog prolaznika na ulici, koji se ponudio da vam pokaže sve lepote ostrva. Uz simboličnu novčanu nadoknadu. Ili ga možete počastiti, u toku tog obilaska, nekim sokom ili voćem. Nije taj slučajni prolaznik željan sokova i voća, niti gleda kako da zaradi na vama, već je on jednostavno takav. Nasmejan, prijatan i uvek raspoložen za priču. Kao i svaki stanovnik Zanzibara. Na jednog takvog slučajnog prolaznika, naletela sam i ja, dok sam šetala plažom malog, ribarskog seoceta Uroa.

– Džambo! – pozdravlja me tamnoputi stranac.
– Džambo! – otpozdravljam.
– Odakle si? – nastavlja konverzaciju na engleskom.
– Iz Srbije – odgovaram.
– Aaaa – sužava oči kao da zna za Srbiju, ali iz iskustva pretpostavljam, da niti zna šta je, ni gde je to.
– Nemaš pojma gde je to?
– Nemam pojma!

Nasmejali smo se oboje. Pomenula sam da je na Balkanu, u blizini Rumunije, Grčke i Mađarske, ali nije pomoglo, jer nikada nije ni čuo za te zemlje, zato sam rekla da je Srbija blizu Francuske. Čuo je za Francusku.
Zove se Mohamed, u ranim je dvadesetim godinama i živi u obližnjem selu Uroa. Korak ga deli do dobijanja licence za turističkog vodiča, pa nam je u nedostatku tog dokumenta, ponudio obilazak ostrva upola cene. Mojoj drugarici, meni i još nekim turistima, koji su se zatekli na plaži. Pristajemo svi. Mohamed se zahvaljuje i odlazi duž plaže. Dok bosonog korača po belom pesku, stopala mu zapljuskuju tople vode Indijskog okeana. Boja ovog okeana deluje nestvarno i varira od tirkizne, svetlo zelene do tamno plavih nijansi.

Tačno u 9 ujutru kombi nas je čekao ispred hotela. Mohamed nema svoje vozilo, nego po potrebi iznajmljuje auto svog prijatelja. Dok je izlazio iz kombija, pozdravljajući nas jednim “Džambo”, otvorio je vrata i pomogao svakome da se smesti.
Prva tačka obilaska je Stoun Taun (Stone Town), starogradsko jezgro glavnog grada Zanzibara.
Stoun Taun ili Kameni grad, iznenađujuća je mešavina arapske, afričke, indijske i evropske kulture. I ne treba da čudi, s obzirom na to da su Zanzibarom vladali i Portugalci i Arapi i Britanci, da bi se na kraju ovo ostrvo ujedinilo sa Tanganjikom, čime je osnovana današnja država Tanzanija. Sama reč Tanzanija je složenica dva imena – Tanganjika i Zanzibar.
Zbog arapskog uticaja, meštani ovog ostrva su uglavnom islamske veroispovesti, čak 99 odsto stanovništva čine muslimani, dok hrišćani imaju udela od svega jedan odsto. Glavni jezik je svahili, koji je karakterističan za države istočne i jugoistočne Afrike. Stanovništvo uglavnom priča i engleski, a većina koristi i arapski jezik.
Pored turizma, glavna industrijska grana su i začini, posebno karanfilić, cimet, muskatni oraščić i crni biber.
Dok smo obilazili pijacu, na kojoj su se začini prodavali na džakove, pažnju su mi privukle crvene banane.
– Ovo su moje omiljene, slađe su od žutih banana. Probaj! – objašnjava mi Mohamed i ljušti jednu crvenu bananu, koju je upravo uzeo sa tezge.

U pravu je. Ukus je gotovo isti kao i kod žutih banana, ali za nijansu slađi i nekako su mekanije.
Šetamo uzanim ulicama starog grada i uživamo u pogledu na zdanja urađena u arapskom stilu. Jedna od tih zgrada je i rodna kuća čuvenog pevača Fredija Merkjurija, vođe benda “Kvin”. Mohamed zna da je ovo zdanje turistička atrakcija, ali nije upoznat sa pesmama ovog benda.
– Ma kako ne znaš, čoveče, njihove hitove! Čuo si ih sigurno na radiju ili televiziji – dobacuje moj saputnik.
– Ne znam, stvarno. Žao mi je. Znate…nemam ja radio, nemam ni televizor. Ali kupiću ga! Dobro, ne sada, ali jednoga dana – skromno kaže Mohamed i dodaje da zna hitove lokalnih pevača sa Zanzibara, pa ako želimo, može nešto da nam otpeva.
Uz gromoglasan smeh, zamolili smo ga da nas poštedi.

U smiraj dana, Mohamed nas je odveo u jedan poznati restoran, da probamo zanzibarske specijalitete.

– Ostaviću vas ovde da na miru jedete i uživate i doći ću po vas kasnije – ljubazno je rekao, a ubeđivanja svih nas, da ostane na večeri, nisu pomogla.
Neće ni on ostati gladan, kaže.
– Žena mi je jutros spakovala hranu, pa idem da sednem na klupu u obližnjem parku i da uživam i ja u zalasku sunca – odgovara uz širok osmeh. 

Čak ni to što bi mogao da sedi u vrhunskom restoranu, u kojem nikada nije sedeo, kako nam je priznao, čak ni to što smo mi hteli da ga častimo večerom, nije uspelo da slomi skromnost ovog Zanzibarca. Oni znaju da cene ono što imaju i nikada ne traže više. Čak ni Mohamed. Jedino o čemu mašta je da uštedi novac i kupi svoj kombi, kojim bi prevozio turiste i na taj način zarađivao koji dinar više. Tako bi mogao da priušti bolji život svojoj porodici. Takvi su ljudi sa Zanzibara.