“Prefinjeni” ruski somelijer

 

FullSizeRederIako volim vina, ne mogu se pohvaliti nekim znanjem o piću bogova. Znam tek toliko, da razlikujem suvo od slatkog vina, ali o kojoj sorti grožđa je reč, koliko je staro ili geografsko poreklo, to nikako ne bih mogla da prepoznam. To već ostavljam iskusnim vinskim znalcima – somelijerima. Uvek sam im se divila. Volela bih da i ja imam taj talenat, da kada popijem čašu vina, kažem odakle potiče i koliko ima alkohola. Zato kada odem u neki luksuzni restoran, obavezno proćaskam sa tamošnjim somelijerima. Sve su to, uglavnom, učeni, kreativni, ljudi istančanog ukusa. Kažem, uglavnom. Da ima i ovih “drugih”, uverila sam se u jednom restoranu u Rusiji. Nekoliko dana pre nego što sam sa prijateljima otišla na mini-odmor u Sankt Peterburg, naša drugarica Ruskinja nam je rezervisala sto u tamošnjem luksuznom restoranu gruzijske kuhinje, jer kaže da je to “must do” kada si u ovom gradu. I još nas je posavetovala da se lepo obučemo i ponašamo, jer je to mesto na tako dobrom glasu, da čak i neki Putinovi ljudi tamo navraćaju. Poslušasmo je, pa ja pored uzane haljine, obuh i zlatne sandale. Moje drugarice nisu odudarale od mene, pa čak ni naš drug, koji je okačio leptir mašnu oko vrata. Zamolimo taksistu da nas odveze do tamo, a on podigne palac, u stilu “dobar izbor”.
Ostavio nas je ispred zgrade stare više od stotinu godina, sa visokim prozorima i prelepom fasadom, ulepšanom statuama. Ulazimo unutra. Svuda unaokolo se oseća duh carske Rusije. Ogromni, kristalni lusteri krasili su plafone, oivičene pozlaćenim ornamentima. U pozadini se čuju zvuci klasične muzike.
Prilazi nam hostesa, koja na lošem engleskom upita za našu rezervaciju. Ispostavi se da je za nas rezervisan sto na spratu.
Penjemo se starim stepenicama, koje škripe pod našim nogama. Sedamo za sto u uglu i na njemu zatičemo skupoceni escajg i kristalne čaše. Konobarica nam donosi jelovnik, ispisan na ruskom jeziku. Doduše, ispod ruskih naziva, ispisana su i engleska imena, ali jako lošeg prevoda. Kako jedina od svih nas pričam ruski, preuzela sam ulogu lidera u grupi. Konobarica ne priča ni reč engleskog, pa na ruskom naručujem za svakog ponaosob jelo i piće. Moj drug je predložio da uzmemo i flašu – dve vina. Svi oduševljeno prihvatamo ideju. Otvaram vinsku kartu i pitam konobaricu da nam preporuči neko vino.
– Ne pijem ja alkoholna pića, niti se razumem u to. Ali imamo stručnjaka za vino, pa ga mogu pozvati, da vam on lepo objasni – ljubazno kaže devojka.
– Imate somelijera? – pitam iznenađeno, iako ne bi trebalo da budem, jer je logično da ovakav restoran ima eksperta za vino.
– Šta? – pita i konobarica iznenađeno.
Shvatam da nije razumela reč “somelijer”, pa joj umesto toga, ponovim “stručnjak za vino”.
– Da, da, imamo stručnjaka za vino, sad ću ga pozvati – reče devojka i ode po somelijera.
Objasnim drugovima da će doći ekspert, koji sigurno priča i engleski, a uz to je verovatno i prefinjen, pa će nam svima lepo objasniti, koje vino nam preporučuje uz jelo. Posle nekoliko trenutaka, na sprat se penje krupan muškarac. Visok, krupan, nabildovan, a kosa mu je podšišana na “opasno”. Majica kratkih rukava na njemu, sigurno je dva broja manja, jer samo što ne pukne od njegovih mišića. Oko vrata zlatan lanac, koji se nazire ispod majice. Preko grudi mu pada kožna torbica. Približava se našem stolu. Moji prijatelji bez ijedne izgovorene reči gledaju ka njemu.
– Neko me je tražio? – pita na ruskom.
– Mi smo tražili somelijera? – odgovaram mladiću i shvatam da ne priča engleski.
– Taj sam!
– Vi ste…somelijer? – upitah bojažljivo.
– Da. Somelijer. Stručnjak za vino – kaže ponosno.
Objasnim drugovima da je to somelijer. Oni i dalje nemo posmatraju.
Otvaram vinsku kartu.
– Znate, mi bismo hteli neko vino uz ove gruzijske specijalitete…
– Uzmite novozelandsko! – prekinuo me je upola rečenice.
– Ali novozelandsko imate samo belo, a mi bismo neko crveno.
– Ne valja vam crveno, uzmite novozelandsko belo! – kaže zapovedničkim tonom.
– Ali naručili smo govedinu, a belo vino baš i ne ide uz to meso. Mi bismo neko crveno – ne odustajem od svog crvenog vina, pa da vidimo ko će da pobedi.
– Uz govedinu ide novozelandsko, belo vino! – kaže.
– Ali ne ide…
– Ko kaže da ne ide? Ko je stručnjak ovde, ti ili ja? – upita, upirući prstomIMG_2885 prvo na mene, pa na sebe.
Drugovi počeše da se guraju laktovima, pa me upitaše šta se događa. Objasnim im sve.
– Ma šta si zapela za to crveno vino! Još ćemo da dobijemo batine zbog tvog vina! Lepo čovek kaže, uzmi belo vino, dok nije kasno! – nagovara me drug.

Nisam htela da popustim, želela sam crveno vino, ali nisam imala kud, drugovi me nadjačaše.
– Znači, vi nam predlažete novozelandsko, belo vino?
– Da, novozelandsko!
– A kakvog je ukusa?
– Lepo je!
– Pa dobro, lepo je…ali mislim, kakvog je ukusa, da li je suvo, polusuvo…?
– Ne znam baš te detalje, ne pijem ja vina. Vina su za slabiće. Ja pijem samo žestoka pića – odgovara Rus.

Htela sam da ga priupitam još ponešto, ali sam se plašila da bi mi to bilo poslednje u životu. Umesto toga, zahvalim mu na lepom objašnjenju i naručim novozelandsko belo.
Vino je bilo lošeg ukusa i još goreg kvaliteta, ali bolje i loše vino, nego dobre batine, dodao je moj drug.


2 thoughts on ““Prefinjeni” ruski somelijer

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s