Prašnjavi putevi i čisto nebo

Rim je simpatičan grad. Onako… lepuškast. To je moje mišljenje. I znam da će sada, većina vas, koji ovo čitate, iskolačiti oči i pokušati da opovrgne moje mišljenje, isto kao što je pokušao i moj drug Italijan, kada me je upitao, kako mi se sviđa njegov grad.

– Mama mia, pa ti nisi svesna šta si upravo rekla! Kako to misliš “Rim nije loš”? – zapenio je.
– Upravo tako, nije loš grad. Ima nešto ljupko u sebi, ali nedovoljno da bih ga stavila na svoju listu omiljenih mesta.
– Ma hajde molim te, šta to pričaš! Rim ne može da se meri ni sa jednim drugim gradom! – nastavio je.

Koji još grad ima Koloseum? Nijedan! Vatikan je centar katoličke crkve, a nalazi se baš u Rimu. Španski trg je divno mesto za okupljanje sa prijateljima i ćaskanje. I koji još grad ima Trevi fontanu, koja ispunjava želje? Nijedan! Mada je moja želja, koju sam zamislila pre nekoliko godina, kada sam prvi put posetila ovaj grad i bacila novčić u fontanu, ostala neispunjena. Aha! Eto, možda zbog toga ne volim Rim, jer mi je želja neostvarena, jedva je dočekao moj drug da nađe valjan razlog, zbog kojeg ne simpatišem njegovu metropolu. Nije odustajao, pokušavao je da me ubedi da sam slepa, na sve lepote večnog grada.
– I posle svega, reci mi, koji je to grad bolji od mog? – uvređeno će on.
– Ima ih više. Na primer, Barselona ima građevine kao iz bajke, Njujork je moderna i brza metropola, kanali Amsterdama su poput avanture, Rio je živahan… Kjoto je drugačiji od svega što sam videla do sada, Edinburg vraća u neka stara vremena, a Kejptaun je već neprevaziđen – nabrajala sam svoje favorite.
– Objasni mi molim te, šta to Kejptaun čini boljim od Rima? – ljutito će moj drug.

Dok sam mu opisivala lepote južnoafričkog grada, približavali smo se Vatikanu, našem poslednjem odredištu tog dana i mojih pokušaja da priznam da je Rim ipak nešto posebno. U prolazu sam primetila kafe. Uhvatila sam druga za ruku i povukla ga ka ulazu, objašnjavajući da idemo da popijemo kafu. Nije hteo. Ne zato što mu se nije pila kafa, jer Italijani su uvek raspoloženi za crni napitak, već zato što je u tom kafeu, kako mi je rekao, espreso preskup. Čak jedan evro! Nasmejala sam se i ponudila da ga častim.
Pristao je. Sedam za sto, ali me drug podiže. Objašnjava da ne možemo da sedimo, jer će onda kafa duplo da košta.
– Pa kako da pijem kafu, a da ne sedim? Ne mogu ja to – jadala sam mu se, ali je on bio uporan, pa sam pristala da stojimo za barom.

Naručuje espreso. Ja late makijato, na šta on prevrće očima i dodaje da sam tim mlekom upropastila savršen napitak.
– Naprotiv! Učinila sam ga savršenim – odgovorila sam, uživajući u napitku.

Još nisam otpila ni drugi gutljaj, kada sam zapazila da je moj drug munjevitim potezima završio kafu i spremao se da krene.
– Kuda? – pitam ga.
– U Vatikan, kao što smo se dogovorili.
– Ma gde žuriš, čoveče! Neće papa nigde da pobegne, ne brini.
– Ah, da, zaboravio sam da vi Srbi ispijate kafu satima. Mama mia! Ko će vas razumeti… – odmahivao je glavom.

Ni poseta Vatikanu, nije uspela da promeni moje mišljenje o Rimu. Čak ni ukusna pasta, koju smo jeli te večeri u jednom poznatom rimskom restoranu. Meni je makar bila ukusna, ali se moj drug zgražavao što sam u testeninu sa tunjevinom, dodavala parmezan.
– Mama mia, pa kako možeš? To ne ide! Tunjevina i parmezan – nikako i nikad! Ti ne umeš ni pastu da jedeš kako treba! – negodovao je.
– Ma odličnog je ukusa, probaj malo – nudila sam mu, ali je on okretao glavu.
– Znaš šta? Odustajem! Nisi ti za Rim, niti za italijansku hranu! – zaključio je, jer nikako ne prihvatam onu staru izreku “Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”.

U pravu je. Ne mogu da pričam o Rimu u superlativu, kada tako ne osećam. Ne mogu da pijem kafu bez mleka, jer je baš takva, sa malo mleka, za mene savršena. I ne mogu da jedem pastu sa tunjevinom bez parmezana, jer su te dve namirnice, za mene, najbolji prijatelji. Ne, nisam ja za Rim.