Kroz blato do flamingosa

IMG_4015Moja sestra tvrdi da uvek nešto ili nekoga jurim. Jednom sam na lokalnoj pijaci u Grčkoj “jurila” najveću maslinu. Nisam je našla. Onda sam u skandinavskim zemljama “jurila” polarnu svetlost. Nisam je uhvatila. Čak sam “jurila” i alpake u Južnoj Americi, da ih što bolje uslikam. Naravno da nisam uspela.

Moj suprug je saglasan sa mojom sestrom. Nije mu jasno kako stalno moram nešto da radim.
– Ma zar ne možeš mirno da ležiš i sunčaš se? – pitao me je, dok sam se žalila da mi je dosadno na plaži na ostrvu Kurasao u Karipskom moru.
– Sunčala sam se sasvim dovoljno.
– Onda uzmi čitaj nešto.
– Već sam pročitala knjigu koju sam ponela.
– Pa idi onda plivaj malo.
– Već sam preplivala skoro do Venecuele.
– Igraj onda igrice, čitaj nešto na internetu, ma radi bilo šta, samo me pusti da uživam – kaže on.

Uzela sam svoj “ajped” i otvorila internet. Ukucavam “Šta raditi na Kurasau, kada ti je dosadno?”. Izlazi spisak avantura, a ja pažljivo čitam. Posle nekoliko trenutaka, zatvorim “ajped” i zamislim se.

– Šta je sad? I to ti je dosadno? – pita me suprug.
– Ne, ne…naprotiv! Znam šta ćemo da radimo!
– Šta?
– Da jurimo flamingose!
– Kakve flamingose? Gde si našla flamingose?
– Pa ovde, na Kurasau. Sada sam pročitala na internetu. Žive u jednom rezervatu, ali nisu tamo stalno, zato treba da ih jurimo, kako bismo ih videli i uslikali.
– Jao! Podseti me sledeći put da zamolim osoblje hotela da ukine internet – žali se.

Već sledećeg trenutka našli smo se u autu, na putu ka rezervatu. Posle sat vožnje stižemo FullSizeRenderdo našeg odredišta. Opazimo znak na kojem je ispisano da nikako ne hranimo, niti uznemiravamo flamingose.
– Eto vidiš, bez veze smo došli. Ne smemo da ih uznemiravamo – kaže moj suprug.
– Odakle ti ideja da ću ja da ih uznemiravam?
– Pa hoćeš da ih juriš! Šta je to ako ne uznemiravanje?
– Ma neću da ih jurim…ja ću samo malo da ih pojurim…čisto da ih lepo uslikam – objašnjavam, dok se penjemo na mostić, sa kojeg se pruža pogled na močvaru.

Gledamo unaokolo, nigde ne vidim ptice. Pitam supruga da li smo poneli dvogled, na šta on prevrće očima i odgovara da mi nemamo dvogled.
– Eto razloga da ga kupimo! – uzvikujem.
– Šta će nam dvogled? – pita on.
– Za ovakve situacije, da možemo nešto bolje da vidimo, a ne da mučim svoje oči. Za svaki slučaj. Da uvek budemo spremni.

On i dalje prevrće očima i uzdiše, ne komentarišući.

– Psssstttt! Utišaj glas! – primetila sam flamingose, pa ne želim da ih uplašimo.
– Šta pst? Pa ćutim sve vreme!
– Evo sada ne ćutiš. Ne progovaraj ništa, uplašićemo ih, pa će odleteti.
– Koga ćemo uplašiti?
– Kako koga? Pa flamingose. Eno ih – pokazujem mu prstom na nekoliko ptica u daljini.
– Ma ništa ne vidim, gde su?
– Pa da imaš dvogled, video bi. Eno ih tamo, vidiš?
– Aaa, da da, mada ja samo vidim da se nešto pomera. Može da bude i flamingos i medved, isto izgledaju sa ove razdaljine.

Pokušavam da izoštrim telefon, da ih što bolje uslikam, ali daleko su. Moramo da im priđemo bliže.

– Dođavola! ‘Ajde da im se malo približimo – povlačim supruga za ruku, dok silazimo sa mostića.

Moj suprug hoće da ide pravim putem, a ja prečicom, jer je brže. Nekoliko sekundi raspravljamo kuda i na kraju ga ubedim da idemo kraćim putem.

– Znam da ću zažaliti… – jada se on.

Krenemo prečicom, ali nikako da stignemo. Kasno shvatimo da je tlo močvarno. Noge nam se zaglavljuju u blatu. A mi smo u japankama. Pri sledećem iskoraku, leva japanka mi ostane u blatu. Nemam gde, ali ne odustajem. Uslikaću flamingose ili još bolje, napraviti “selfi” sa njima u pozadini. Nastavljam bosonoga da hodam po blatu, ali moj suprug ne. Odustaje.
– Ja odavde ne mrdam! – stoji zaglavljen u kaljuzi, prekrštenih ruku.
– Ok, onda ja idem još malo bliže, samo da škljocnem i vraćam se.

FullSizeRenderAli koliko god da se približim, ne vredi. Flamingosi su i dalje daleko. Ipak, nekako ih uslikam. Pogledam sliku. Ne valja. Ne razaznaje se šta je na njoj. Uslikam drugi put, treći, četvrti… Tek deseti put sam bila zadovoljna slikom.
Krenem nazad ka autu i opazim supruga kako flasom vode pere noge od blata. Zamolim ga da ostavi malo vode i za mene. Ostavio je. Malo. Na samom dnu flaše.
Počinjem da sklanjam blato sa nogu, ali mi ponestane vode, pa ga još više razmažem svuda. Nema veze, važno je da sam uslikala ptice. Pokazujem suprugu slike. On ne prepoznaje šta je na fotografijama. Kaže, ništa se ne vidi.
– Pa je l’ si slikala ti flamingose?
– Naravno da jesam, evo ih. To su oni – uveličavam sliku nekoliko puta kako bi se što bolje videlo, ali ne vredi.

Shvatam da je sav trud bio uzaludan. Flamingose niti sam videla izbliza, niti ih uslikala lepo. Suprug primećuje da sam razočarana, pa pokušava da me oraspoloži.
– Šta bi volela sada da radiš? Šta god poželiš, ja sam za – pita me.
– Da ležim na plaži i sunčam se – odgovaram.

Vraćamo se u hotel umorni, blatnjavi, izmučeni. Ostatak dana se izležavamo na pesku. I dok moj suprug čita knjigu, ja sam na internetu u potrazi za novom avanturom.


Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s